nesto kao happy end

Sama a nisam sama, tuzna, a razloga za to nema, a opet je tako, i pitam se svakoga jutra sta se desava sa mnom, jesam li jos uvek ista ona zena devojka devojcica od pre par godina kada su sve tri cucale u meni i pazljivo birale trenutak da isplivaju.
Sad sam samo supruga i mama mene vise nema, nemam trenutak da zatvorim oci i setim se ludog provoda kada sam cele noci djuskala, nema vise besciljnog lutanja po gradu eto tako bez reda, i potrebe da polazem racune i nije mi zao sto je tako, ali mi je zao sto nema onog trenutka kad svog dragog cvrsto drzim za ruku i nestajem u njegovom pogledu, nema osmeha samo zato sto je on tu.
O da smejem se ja, moja decica su neiscrpan izvor radosti, ali nije to sve, ima mesta za jos, i nedostaje i gusi sto nedostaje i fali, ali odziva s druge strane nema, nema onog pogleda u njegovim ocima kada sam bila jedina zena na planeti, nema osecaja moci sto sam ja ta koja legne kraj njega, nema mene.
Lezim pored njega i cujem samo umoran sam laku noc i pitam se ko je ta koja mu ispunjava san, iako znam da sa njom nema nista i znam da nikada nece ni pokusati, jer je porodica svetinja, ali kad zatvori oci, osmeh mu je na licu, a ja sam sama, supruga i majka….

pianja, gomilaju se u mojoj glavi, ne znam ni kuda bih krenula, ni gde bih stala. Malo sam se izgubila u ovom redosledu stvari, dogadjanja, ali sta je tu novo kod mene, moj zivot i tako nikada nije bio sredjena misao, a kamoli prakticno sproveden u delo

Tako bih rado odletela negde, sa svojim malim princezama, tako bih rado bila lepa i zgodna, i osecala se ponovo zivom. Dani mi prolaze, jedan se oduzi i traje kao vecnost, a onda shvatim da je jos jedna godina prosla.
Radujem se Novoj godini kao kakvo malo dete, planiram kakvi ce se paketici ove godine naci ispod moje jelke, zamisljam, kako cu od Nove godine sigurno na dijetu, i kako cu sigurno prestati da se trujem, zamisljam kako ce me od Nove godine opet voleti, i tesim se da ce se to opet desiti.
Do tada se radujem kada me cetiri male rukice zagrle i kazu mi Mama je najjepsa, i radujem se kad im kazem ja tebe volim, a one meni ja tebe vise, i tako u nedogled.
Usamljena sam u krevetu pored njega, a onda sam se setila i vise nisam usamljena sada smo nas tri na nekom drugom krevetu, u nekoj drugoj sobi i nikome ne smetamo, mazimo se i pricamo zlatnu ribicu do kasno u noc

Uh a one su nesto sto ne bih menjala. One su trenutak kada sam shvatila koliko imam ljubavi u sebi, one su moj raj na zemlji. One su moja uteha i moja dva srca

On pa ima nas na desktopu da se hvali kako mu je lepa porodica, ali tu se i zavrsava njegovo ucesce u nasoj maloj porodici. Nije od onih sto potrose platu, niti od onih koji jure zenske on je samo postao nezainteresovan i umoran da ima decu i zenu. Pokusala sam da pricam, ispalo je da zvocam, sad ni to ne radim, pokusala sam da se posvadjam, ne bih li ga prenula iz stanja melanholije, otisao je kod mame a ja sam ostala sa cetri zida i svojim demonima.
Otputovao je na nedelju dana i umesto da mi nedostaje, bar malo, kao nekad kad je odlazio, ja sam dozivala olaksanje, rasterecenje.
Zelela sam da se borim, zelela sam sve, ali nema vise kud, imam dve varijante ili da cekam da se osvesti i postane svestan koliko ima i koliko je u stvari bogat covek, ili da pokusam da ga ostavim da shvati sta moze da izgubi, ustvari ja vise nisam sigurna da li bi izgubio ista ili bi se mozda odmorio, da li bi shvatio?

Nisam ni sam a pametna sta je najbolje, no sutra je novi dan, bice sunca, a nadamo se i nekom lepom snegicu, pa da uzivamo

pianja, gomilaju se u mojoj glavi, ne znam ni kuda bih krenula, ni gde bih stala. Malo sam se izgubila u ovom redosledu stvari, dogadjanja, ali sta je tu novo kod mene, moj zivot i tako nikada nije bio sredjena misao, a kamoli prakticno sproveden u delo

Tako bih rado odletela negde, sa svojim malim princezama, tako bih rado bila lepa i zgodna, i osecala se ponovo zivom. Dani mi prolaze, jedan se oduzi i traje kao vecnost, a onda shvatim da je jos jedna godina prosla.
Radujem se Novoj godini kao kakvo malo dete, planiram kakvi ce se paketici ove godine naci ispod moje jelke, zamisljam, kako cu od Nove godine sigurno na dijetu, i kako cu sigurno prestati da se trujem, zamisljam kako ce me od Nove godine opet voleti, i tesim se da ce se to opet desiti.
Do tada se radujem kada me cetiri male rukice zagrle i kazu mi Mama je najjepsa, i radujem se kad im kazem ja tebe volim, a one meni ja tebe vise, i tako u nedogled.
Usamljena sam u krevetu pored njega, a onda sam se setila i vise nisam usamljena sada smo nas tri na nekom drugom krevetu, u nekoj drugoj sobi i nikome ne smetamo, mazimo se i pricamo zlatnu ribicu do kasno u noc

Uh a one su nesto sto ne bih menjala. One su trenutak kada sam shvatila koliko imam ljubavi u sebi, one su moj raj na zemlji. One su moja uteha i moja dva srca

On pa ima nas na desktopu da se hvali kako mu je lepa porodica, ali tu se i zavrsava njegovo ucesce u nasoj maloj porodici. Nije od onih sto potrose platu, niti od onih koji jure zenske on je samo postao nezainteresovan i umoran da ima decu i zenu. Pokusala sam da pricam, ispalo je da zvocam, sad ni to ne radim, pokusala sam da se posvadjam, ne bih li ga prenula iz stanja melanholije, otisao je kod mame a ja sam ostala sa cetri zida i svojim demonima.
Otputovao je na nedelju dana i umesto da mi nedostaje, bar malo, kao nekad kad je odlazio, ja sam dozivala olaksanje, rasterecenje.
Zelela sam da se borim, zelela sam sve, ali nema vise kud, imam dve varijante ili da cekam da se osvesti i postane svestan koliko ima i koliko je u stvari bogat covek, ili da pokusam da ga ostavim da shvati sta moze da izgubi, ustvari ja vise nisam sigurna da li bi izgubio ista ili bi se mozda odmorio, da li bi shvatio?

Nisam ni sam a pametna sta je najbolje, no sutra je novi dan, bice sunca, a nadamo se i nekom lepom snegicu, pa da uzivamo

9 godina – volela bih da naucim da klizam – ma daj jos si mala 10 godina - zelim bas zelim da idem na gimnastiku, vise nego ista, ne ide mi nikada necu biti vrhunski sportista, nisam rodjena za to, svesna sam i ja toga, ali NE MOZE sta ces ti tamo nisi za to, nema veze sto se meni svidja da skakucem sa svim tim devojcicama, uzmi knjigu u ruke, to ti ide 11 godina – volela bih da sviram klavir – hahaha, ti ces da sviras, pa ti nemas sluha ni da pevas, a ne da sviras 12 godina - zelim na folklor, sta ces tamo imas dve leve noge, nema veze sto zelim da naucim da imam bar levu i desnu, znam da necu nikad igrati kao one tete na TV, ali zelim, NE MOZE sta ces ti tamo nisi za to, uzmi knjigu u ruke, to ti ide 13 godina – mozda bih mogla na plivanje – pa ti gnjuris sa zapusenim nosem, kako ces da plivas 14 godina - hocu da naucim da skijam - NE MOZE sta ces ti tamo nisi za to, uzmi knjigu u ruke, to ti ide Placem, nema moje mame, koja se za mene jos ponekaad i uspela izboriti – kakve su to suze, pa nije samo tebi tesko, pogledaj imas mladjeg brata 15 godina – svidja mi se jedan decko – a ti ces se njemu kao svideti 16 godina - zelim u diskoteku - NE MOZE sta ces ti tamo nisi za to, uzmi knjigu u ruke, to ti ide, u diskoteke izlaze samo kurve 17 godina – razmisljam da se nastavim skolovanje negde u inostranstvu – znas li koliko to kosta, imas mladjeg brata 18 godina - zelim da upisem fakultet - nema para, zaposli se, imas mladjeg brata, ne mogu sve sam I zaposlila sam se i pocela da zaradjujem i to prilicno dobro, ocigledno je neko shvatio moj potencijal, ali decka jos nemam, nisam se ni poljubila, ne znam kako to izgleda stize sledeci set pitanja: - Znas li koliko ti je godina, kad ces da se udas 20. godina - samo ti izlazi a decu ces da radjas sa 50 22. godine – pa sad te vise niko ni nece hteti   23. godine – samo ti izlazi, za bolje i nisi, i onaj sto si ga nasla ni njega nijedna nije htela, spuco je  26. godina nista uradio nije, konobaris 27. godina – ha ni za njega nisi bila dovoljno dobra, sta li ces sada uh ovaj  ti je zadnji voz, uhvati ga, vec si skoro baba devojka 29. godina – dobro je bar ces dete imati, ko te pita kakav je samo da se udas 30. godina – mog si sina nasla, pa ti si mu trebala biti samo zabava, vidi se na sta licis 32.godina – aaaaAAAAAA gde sam ja u celoj ovoj prici Imam 32. godine, zivim za svoju decu i svoj trenutak samoce, da mogu na miru da mastam, sta bi bilo, kad bi bilo. Nemam fakultet, ali radim i shvatam iz dana u dan sve vise, da cu sa godinama sve manje biti cenjena bez tog papirceta od diplome -Naucila sam da odrzavam ravnotezu na klizaljkama, ali godinama nisam otisla na isto -Na skijanju sam bila jednom, vratila sam se u podlivima i srecna, nadam se uskoro kad mi klinke jos amlo porastu da cu sa njima u skolu skijanja -i dalje imam dve leve noge za djuskanje, ali sam odavno prestala da mislim kako ce drugi to komentarisati - ne znam ni da sviram ni da pevam naucila sam da sviram na melodici par decijih pesmica, ne zvuci sjajno, ali nije ni za zapusene usi - i dalje gnjurim sa zapusenim nosem - u diskoteci bila jednom, posle toga zamenila provod kaficima i zurkama, nije se bilo para za vise, a zadnje dve godine za park, ljuljaske i klackalice - upisala fax stigla do 3. godine, kad malo porastu, nastavicu put do kraja cetvrte, bar se nadam ( i nije bas toliko skupo) - Udala se jesam, a zasto da bih ispunila zelju drugima, da li sam srecna, i nisam bas sigurna da postoji potpuna sreca, posebno ne ovako kao ja zivim, nemoguce je dohvatiti je, zadovoljavam se trenucima, kad odskocim i dotaknem je. Ne mogu reci ni da sam nesrecna, imam moje dva sunca, koja me ogreju kad otvorim oci, i dva meseca koja mi sijaju cele noci i podsecaju me da sam napravila makar jedan dobar izbor u zivotu. Ali opet gde sam tu  ja? Vise se ni ne trudim da bilo sta zapocnem borbu za ono sto mislim da je potrebno, ne molim za zagrljaj, nekoga ko je rekao da me voli, ne trudim se da glumim da mi je to potrebno da bi mi zapoceo dan. Tu sam zarobljena sam au sebi, vise ni ne licim na sebe. Vise nemam suza kad ujutro otvorim oci, umorna sam da bih plakala, polako postajem umorna i da zelim, jedino znam da se jos uvek nadam, i nadam da negde u meni zivi jos uvek ona mala uporna devojcica koja bi sve da proba, koja bi zelela da vidi ceo svet. I nadam se da ce moci da odraste zajedno sa dve devojcice kojim nikada nista nece biti zabranjeno, koje ce ziveti punim plucima, i videti sve i putovati i imati uvek pored sebe nekoga ko ce ih bez obzira na uspehe i neuspehe sacekati rasirenih ruku  

U vreme dok sam zeljno iscekivala da mi stomak bude ogroman i da budem toliko velika da ne mogu da se okrenem, u jednom danu sam primila dva poziva od kume i najbolje drugarice. Nista enuobicajeno, ustvari cudno bi bilo da se nismo cule, ali tog dana bi bilo bolje da su me zaobisle. Nekako kao da se sve poklopilo obe su saznale da su trudne sa svojim dugogodisnjim mladicima, i obe su kao iz topa znale tek tada da to nije to, da one u stvari ne zele sa tim nekim ceo zivot, i naravno podrazumeva se da onda ni dete nije pozeljno, jer znas nije momenat.

Kakav momenat, sad ste se setile da to nije to, a kontracepcija…..

Inace sam uvek u drustvu bila baba zvaka koja je vukla kondome za sve nas, nismo mi nikada bile svetice, bilo je tu i avantura, i one night party da ga tako nazovem, pa ipak, uvek je bilo potrebno da ja izvadim iz torbe kondom, jer niko drugi nije pomislio da ce mu zatrbati, ustvari, odgovor je uvek bio prodje me volja.

ALo kakva volja, o cemu pricas, uh evo i sad sam ljuta… no da se vratim na pocetak, posto su me obavestile, a i jedna drugu, nasli smo se kod mene, gde sam na sve moguce poznate i nepoznate nacine bila advokat ta dva zrnca pasulja ( u tom trenutku i nisu bila veca), ali sam izgubila bitku koja je trajala danima.

Zao mi je sto sam jos puno puta od tada saznala da je u zemlji Srbiji najbolji vid kontracepcije - abortus, tuzno ali istinito. Jos je bolnije to sto u toj istoj Srbiji je jako vazno da je musko, pa ko je tu musku decu rodio, pa imamo i problem selektivnog abortusa, biramo kog cemo pola imati dete, po mogucstvu jedno musko, da ga ucinimo nesposobnim za zivot, e to je savrseno.

U trenutku kada se to meni desilo bila sam najsrecnija na svetu, nisam ni mogla razmisljati da li je sa pravim ili ne, da li je to ok, ili nije, da li je ….

MA imala sam svet na dlau tog trenutka, i ne zelim da pomislim da bi mozda moglo biti drugacije

A sto se tice musko-xzensko, e to mi je tek bilo nevazno, iako je moja tada buduca svekrva savetovala svog sina jedinca da ce mu mozda neka druga roditi musko, posto ja ocigledno nisam zrela da bi mu rodila radost u kucu, eto radjam mu tudju radost, ahhhhhhhhh kako sam je mogla zadaviti, ali nisam i necu, sad gleda “tudju srecu” kako rastu i gleda kako i mama i tata (normalan tata) uzivaju u svojoj radosti i sreci.

Pa kad bolje i razmislim oni za nju i jesu tudja radost, jer su moje, i ne dam ih nikome na svetu

…Cinjenica koja glasi: onog trenutka kad prvi put ugledate svoje golo, bespomocno cedo koje mlatara rucicama, pokusavajuci da se snadje u spoljasnjem svetu i kad vas obuzme blazena milina i ponos, kao da ste jedino vi na celom svetu uspeli da dobijete dete, tog istog trenutka prestaje za vas da postoji jedno od elementarnih ljudskih prava – pravo na sopstveni zivot. Naravno da te cinjenice tada, ni blizu niste svesni….
  ….konacno, dodjete do paradoksalnog saznanja da ste gubitkom prava na sopstveni zivot, uz milinu i ponos, darovani jednim mnogo vaznijim pravom – pravom stvaranja novog zivota.
  Ako u tom grmu lezi zec, a ja sam ubedjena  da je bas tamo skriven, cilj ove knjige je, dragi roditelji, da se nasmejete sebi samima i – naravno- da ulovite zeca!
  IZGUBLJENA PRAVA
 1.      Pravo na san
2.     Pravo na normalan i redovan obrok
3.     Pravo na “odlazak tamo gde i car ide peske”
4.     Pravo na fizicki integritet
5.     Pravo na slobodno vreme
6.     Pravo na daljinski upravljac
7.     Pravo na sitne lazi
8.     Pravo na neznanje
9.     Pravo na ljubav
10.   Pravo na seks
11.   Pravo na bezbriznost
12.  Pravo na odmor i opustanje
13.   
14.  
15.   
16.  
17.   
18.  
19.  
20.             
 Kao sto vidite, lista izgubljenih posebnih prava roditelja se ne zavrsava.
  

….Kolena  mi klecaju

    kad znam da ces

    da me poljubis

    kao da me ljubis prvi put…. (Kristina Kovac)

Nesto mi je bas ovako sad u stomaku, kao da mi je opet 15 i kao da znam da ce se bas nesto vazno desiti, i iscekujem, osluskujem, a ustvari nemam pojma o nicemu…

Ovaj trenutak je lep

Bebe kao to leppo zvuci, vidim ih svuda, primecujem velike zaobljene stomake, svuda oko mene, a evo vec sest meseci moj je isti, i ne raste u njemu nema nicega, prazno i svakog meseca nova praznina, tvoj osmeh me tesi i znam da ce biti bolje, sve dok me ljubis kao onog prvog dana.

Odlazim na pregled i shvatam da nece biti tako lako, sve se zgomilalo i to sto silno zelim a ne mogu da budem jednostavno MAMA. Dr mi prepisuje lekove i pijem ih redovno i nadam se, a stomak mi raste, i ja rastem kao kvasac, sve ono sto me krasilo kao zenu se izgubilo, ali nema bebe, i prosla je jedna godina, tonem sve dublje, svakog meseca sam sve tuznija, a ni ti nisi ravnodusan, samo to zbog mene lepse krijes, i dajes mi nadu da ce sutra biti bolje, i znam da mora da bude, i znam da cemo naci resenje, samo je potrebno vreme. Nije mi vazan ni onaj papir kao ni tebi, ni familijarno veselje, tu si, svakoga dana uz mene, i dovoljno mi je.

Ljudi me zagledaju, i pitaju se gde je nestala ona mala crna devojcica, zamenile su je tuzne oci, i strah.

Druga godina je na izmaku, i novcanik mi je sve tanji, kao i tvoj, najveci drugari su mi lekari, sa njima provodim najvise vremena, i ti koji me nikada ne pitas kako je bilo, samo me zagrlis, i odvedes u dugu setnju, i u onaj isti pab, da mi nasmejes oci. I lepo mi je, i dobro se osecam. Trudis se da ne vidis moje promene raspolozenja jer znas da to nisam ja, da su to glupi lekovi koji progovaraju iz mene, i moja tuga, sto ti ne mogu ispuniti zelju.

Letovanje i stavljas tacku, i shvatam tek tada koliko ti mene u stvari volis. Zaustavljas sve, zelis mene pored sebe da te nasmejem, da budem ona ista. Kazes mi ako treba da bude bice, opusti se. I tek tada vidim koliko sam te zaboravila u svom bolu, koliko sam zaboravila na nas dvoje, koliko te u stvari volim. I uzivam jer dani postaju opet lepi, jer vise nemam samo jedan cilj, i znam da to nije jedino sto te raduje, shvatam da smo nas dvoje prosli kroz veliku krizu a da se nismo ni pokusali posvadjati, suvise smo se dobro upoznali.

Vratili smo se kuci, i resavam da odem na poslednju kontrolu, i da zaustavim celu pricu, pa ako treba pokusacemo posle opet. Imam jos jedan testic, ajde da ga potrosim, da ne mislim na njega, da mi ne bude uvek negde tu……2 crtice

Sok, pa zar sad, i placem od srece, od srca, i zovem, i vristim, i ne znam kuda bih krenula, ni na koju stranu, da li kod tebe, da li na posao, da li kod Radoslava da ga izljubim da mu se zahvalim….

Ti si u soku, toliko si srecan da ne progovaras, samo ti oci sijaju i ponosan si do neba i jos vise.

Prvi, drugi ultrazvuk, i vidimo srculence kako kuca, i doktora koji se smeska i cuti, i ne progovara, samo se smeska i klima glavom. Odlazimo na vocnu salatu i vristala bih od srece da me svi cuju da svi znaju

Treci ultrazvuk, ovoga puta i ti si tu, i gledas, ja gledam, a vec mi se oci magle, i cujem doktora negde iz daljine, da nemamo jednu bebu u mom stomaku, vec najmanje dve, i sok, tek tada shvatamo koliko srece imamo, i izlazimo i obavestavamo sve koje znamo, i radujemo se ovoga puta tiho u sebi, i grlis me jace i vise nego ikada, i znam da je sada sve na svom mestu.

Proletelo nam je 9 meseci, kao dlanom o dlan, ti si stalno bio na putu, zaradjivao si parice, a ja pa bila sam usamljena, ali sam znala da tako mora, i letela sam do neba, i bojala se da je sve samo san, a onda je neko pokucao i resio da nas upozna.

I stigla su dva zamotuljka, suvise glasno su obavestile sve na ovom svetu da su stigle, da su tu, da su ispunile zelje mami i tati, i bile su zdrave sa po pet prstica na svakoj ruci, i svakoj nogici, i bile su najlepse bebe na svetu, majusne ali zilave.

Tog dana sam plakala kao nikada u zivotu svi strahovi su nestali, gledala sam  vas troje ispunjenje mojih snova, i mazili smo nase bebe, kao da ih drugi nemaju, kao da smo jedini na svetu i vise niko nije vazan ni bitan na ovome svetu, sem nas cetvoro, a i nije bio vazan.

Rastete svakoga dana i ona dva zamotuljka su postala dve prelepe devojcice, a mi, gde smo mi….

Negde u ove dve godine smo nestali mi, kao da se nesto desilo, kao da is postao ljubomoran na kolicinu paznje koju traze ta dva zamotuljka, udaljili smo se, vise se ne smejemo kao nekad, vise nemamo o cemu da cutimo, vise nismo nas dvoje, sad su tu i mame i tate i svi sve vise znaju i bolje znaju od nas, a ti cutis, povlacis se, a ja se lavovski borim za nas, pokusavam da oteram sve senke i sada sam ja ta koja kaze bice bolje sutra, i znam da hoce, mora, jer kad se neko toliko voli ne dozvoljava da ga jedna sitnica toliko pokoleba, da jedan dan odredi drugi. Ne zelim da razmisljam kao neki nasi prijatelji da je kraj, kraj, znam da me volis, i znam da smo ti mi sve, samo moram naci nacin da te dozovem, da budes tu prisutan, da se ne zavuces iza “umoran sam, odoh da legnem”, cujes li me NE MOZE, hocu da budes glava moje kuce, hocu da moja deca vide svog oca onako kako ga ja jos uvek vidim, kao velikog coveka….

Sneg, zima, moj prvi komp, i cuveni ICQ, joj kako je dobro, nemoras da mrdnes iz kuce, a ljudi su tu, i lepo mi je. Topla kafica, crna jaka i gorka, dim cigarete ispunjava sobu i ja bespomucno kuckam poruke. Dani prolaze, a moja lista se polako ali sigurno svodi na njega i samo njega, nekako mi je poznat, kao da ga znam 100 godina, i ne znam kako izgleda, a negde duboko u sebi i ne zelim da znam, lepo mi je ovako, caskamo o svemu, o mojoj ludoj vezi koja traje “vekovima” o njegovoj devojci sa motora, o tome kako je hladno, njemu se ne ide po diskotekama, meni po splavovima, ma kad pogledam, mi smo nebo i zemlja, a opet toliko smo slicni.

Ustajem sa zeljom da ce pasti vece i da cu kuckati do dugo u noc, a onda poruka u sanducetu i slikica i ponuda da se vidimo. Nije lose, ali ni nesto sjajno, zao mi je sto si pokvario koncepciju, sad nije isto kuckati, pa pocinjem opet u potragu za nekim bez lika, imena i adrese, ali posle nekog vremena, nesto me vuce, opet se vracam tebi.

Svadba, udaje mi se drugarica, znaju se 6 meseci, odlucili su se na ovo posle 7 dana, vec joj se koprca cedo ispod srca, i opet od svog dragog dobijam odgovor “ma idi sama, moram da radim”. I ovoga puta zahvaljujuci tebi odlazim. Kao da si znao da je vreme da prelomim da je kraj. I shvatam da me neki drugi bolje nasmeju od njega, i da jedva cekam da dodjem kuci ne zbog njega vec zbog glupog ICQ.

Iste veceri dok siste bombe negde okolo nas, ja saljem tebi svoju sliku i poruku “da zelim da gledam film sa tobom”

 Sutradan smo se nasli i kao da smo stalno izlazili, ti cutis kao da vec sve znas, devojka sa motora ti se muva jos uvek tu negde, ali vidim da vise nije bitna, ustvari cak manje nego ja, a i ja se osecam slicno.

I vidjali smo se pa skoro svakoga dana, i setali i cutali, tek ponekad svratili do paba na pivo, ti crno ja svetlo, i smejala sam se od tog piva i bilo mi je toplo, a ti si mi ulazio pod kozu, a nista nisi ucinio da pomislim da ti je stalo vise od toga da samo ubijes vreme, pa dobro i ja cu ga ubijati sa tobom, do sledeceg trenutka

Odlazim, Rusija, Sibir, e da mije neko rekao da i do Sibira stici ne bih mu verovala. Ali ni tada ne reagujes, nikakav znak, nikakva iskrica, samo obican “Srecan put”, i otisla sam, rasterecena veze i prazne glave.

A tamo ujutro kad ukljucim komp pismo od tebe, i kad pogledam u monitor, vidim jos jedno pisamce, a onda ono sto sam tako zelela da cujem, ali od tebe u cetiri oka, stize mailom, uh kako sam bila ljuta. Odakle ti pravo da mi remetis zivot tako, sad si se setio da ti je stalo, sad kad sam hiljadama kilometara daleko. i Ljuta sam i ne zelim da ti pisem, ni da te cujem, i vise ne odgovaram na pisma, ali ih gutam, a ona stizu ne smanjenim intenzitetom.

Kraj posla i vracam se, a na mobilnom poruka dobrodosla, i cekam te kod konja.

Ma za dve sekunde sam bila spremna i na putu do konja, a tamo, ti hladan kao led, kao da nijedno pismo nisi ti napisao, vec neko drugi. i onako usput me pozivas na more, a da dodajes da sa nama ide i devojka sa motora. E budale mene, sta sam pa ocekivala.

Otisao si na more bez mene sa njom, a vratio si se samo moj, tako blizu a tako daleko. I tvoja vojska je sad nekako tu, i opet odlazis, a da me ni za ruku nisi uhvatio.

Dani prolaze jedan po jedan, ja na poslu dan i noc, ponekad zaglavim na nekom splavu, a onda tvoje odsustvo, i ti u uniformi, i pomislih, ko bi mu sad odoleo, ali od tebe nema vajde, te prelazim u napad.

Dopratio si me te veceri kuci, i poljubio si me prvi put, a i izgledalo mi je kao da prvi put u zivotu ljubis, sav si ustreptao i drhtis, i grlis me kao da si vekovima cekao na ovaj trenutak, a on se napokon desio. SLedecih mesec dana sam letela, ja sa tobom i ti sa mnom, a onda opet povratak u vojsku, jos samo 2 nedelje i tu si. Naravno da sam prvog slobodnog dana odjurila da te vidim,  i taj dan nikada necu zaboraviti, tada sam stvarno videla sta znaci kad covek voli zenu. i nista mi nije bilo tesko, sve je bilo kao na filmu i bolje od filma, i kad si se vratio, i dok smo planirali zajednicki odmor, i napokon odlazak na dugo zasluzeno letovanje.

Posle dva dana sam znala da cu sa tobom provesti zivot, a sad sam bila sigurna, da mi jos samo fali jedno malo cudo da mi se mota oko nogu. Zeleo si isto.

I tako su na tom prvom letovanju poceli radovi zvani BEBA