Iza svakog kraja ide novi pocetak

Sletela sam na aerodrom u Moskvi, sve je bilo poznato i drago, zaboravila sam i ostavila sve iza sebe, tuga je ostalana Surcinu, tamo daleko. Moskva je tek bila na pola puta do nigde. Zaputila sam se u grad kog na mapi nije bilo, i nadala se da ce sve biti kako treba. Sve je bilo prazno, vreme uskrsnjeg rucka, avion je poletao za 15 sati pa me novi gazda pozvao da na rucak sa njegovom porodicom.

Iako sam bila umorna, vreme mi je proletelo, i cini mi se da sam dok sam trepnula bila u avionu. Pored mene je sedeo Rus koji jedva da me je video a i smrdeo je na votku, pricao je da je morao da ubije strah od letenja, uniforma razdrljana. Zatvorila sam oci i u mislima otplovila u Sibirskog berberina, da da ja sam se zaputila u Sibir, ja po nagradi da zaradim za bolji zivot, a mnogi su tu odlazili kao po kazni i nikada se nisu vratili. Zadremala sam u svojim mislima, cula sam Ruse koji su pevali, i osecala sam mirise vecere koja je posluzena. Trgla sam se kad sam cula stjuardesu koja je obavestavala da se vezemo i da je temperatura “sorak cetiri moroza” (-44stepen C) ali ja to nekako nisam konstatovala, pa u Sibirskom berberinu nisu nosili kape, sta se ja sad pravim pametna

Kada sam izasla iz aviona, nepojmljiva zima me je prostrelila, upravna zgrada aerodroma ako se to tako moze nazvati je bila na 400m od aviona. Trcala sam koliko me noge nose prema toj polu komunistickoj sivoj betonskoj kocki (tako mi je izgledala u 5 ujutro na onakvoj temperaturi, i bila sam sokirana kad sam par dana kasnije videla tu istu zgradu koja nije imala blage veze sa kockom, cak je izgledala pristojno). Unutra je bilo svega osim grejanja, ustvari to je bio samo deo za kofere, a onda sam osetila tople ruke na ramenu. O da bio je to moj sef, drugar, onaj koji je otisao nekoliko meseci ranije iz firme. Obradovala sam se i kada sam u odboru za docek videla jos puno poznatih lica.

U stanu druga prica, a na poslu smo bili 2 sata kasnije.

Stan koji mi je dodeljen je vec imao stanare, i njih sam znala, povrsno ali dovoljno, uostalom, bolje iko nego sama u stanu. Pogled kroz prozor, prvo jutro sam shvatila gde sam. U daljini su se videle vatre oko busotina i sneg dokle pogled doseze, objasnili su mi da ne planiram izlete bez pouzdanih vodica jer je okolo mocvara. grad je tada slavio 29-ti rodjendan, jedva je bio stariji od mene

Negde a polovini boravka je prestala da bude noc, kad god pogledala bio je dan, bili smo u zoni 6 meseci noc 6 meseci dan. a raadili smo oko 18-20h dnevno. I bilo je dobro, umor nisam osecala, ali zbog nemanja noci sam se osecala malo ludo.

negde na pola boravka novac kojji smo dobijali je presusio, tj zbog nekih drugih stvari novac koji je bio nasa zarada je odlazio na racune u Beograd, pa smo delili i hleb, i bilo je zabavno, i smejali smo se puno. Grad je za 7 dana olistao i izazivao je da ga istrazujem, a sa prozora se pruzala slika koju cu pamtiti do kraja svog zivota, ali i dalje tamo u daljini nije blo nicega.

Svakoga jutra su stizali mailovi, i svakog jutra mi je jedan zapadao za oko , njegov, ali to jeneka druga prica, i to ona zivotna koja traje i danas, krunisana sa dva predivna i prelepa bica, sa dve loknave glavice….

Dosao je i dan povratka, a meni se nije bas vracalo nazad, zelela sam da ostanem tu, bilo je divno raditi sa takvim ljudima, sa kojima sam se radovala, sa kojima sam nazdravljala, kojima sam kuvala i koji su za mene spremali krompirice.

U Moskvi smo prenocili, smejali smo se i duvanili celu noc jednu za drugom, kao u pidzamama, kao da ce neko spavati, svi u istoj sobi, ustvari prestajali smo na terasi u svetloj toploj noci.

Ujutro smo isplaceni krenuli nazad, a kad je avion dodirnuo pistu, nekako me tuga ponovo obuzimala.

Na aerodromu me sacekao tata i brat, krenuli smo put kuce, njih dvojica su zelela da pricaju, ja nisam. Gledala sam u drvece i shvatila da sam uzasno gladna. Nisam bila tuzna, tugu sam ostavila, nekoliko meseci ranije, presekla sam veze sa tugom. Osmeh mi je ozario lice, i pitala sam “Jel mozemo na pljesku kod Lokija”, i njih dvojica su se radovala za mene i zbog mene. Ukljucila sam mobilni, stigla je poruka, odgovorila sam, stigla je druga, i dan danas na te poruke odgovaram

Cela ekipa je dobila poziv da se vrati na posao, a za tih nekoliko meseci je ljubomora kulminirala, price o kombinacijama su mi bile smesne, zelela sam da moje prijateljice upoznaju njega. I otisli smo na kafu, on je bio u vojsci, ali je zbog mene dosao na vikend, setali smo se, pili kafu kod konja, jeli krempite kod trovaca, spustili se do silikonske doline, i sve je bilo dobro.

On je morao u kasarnu, a zensko drustvo je ostalo da se provodi,  a onda samar, neko ko mi je bio najbolja prijateljica iz skolske klupe je posle 3-ceg viskija pocela da prica o meni kao zeni bez morala, koja opet ima najboljeg muskarca, smirivali smo je, pokusavala sam da joj kazem da cuti da ne prica, dok ne kaze te reci ne postoje.

a ona je rekla trazila je da se povucem, da joj svog muskarca dam na tacni, kao da on nije bice, kao da se nista ne pita, kao da je pokazao i trunku interesovanja prema njoj. I ja sam popila koju vise, i nije bilo kocnica, pocelo je skoro bezazleno, zavrsilo se jako teskim recima, o meni o mom karakteru, o tome kako uvek za svako inostranstvo zovu mene i samo mene, pa verovatno jos nesto nudim sem znanja. Ovo je prelilo casu i izasla sam iz kafica, o da platila sam racun, a iznenadjenje je bilo utoliko vece sto kad sam ustala sve one “moje vajne koleginice” su ostale da sede pognute glave kao da su odobravale celu tu pricu.

Na svezem vazduhu sam se otreznila i suze su same krenule, pozvala sam moju Tanju, i otisla kod nje, kod najbolje zene na svetu. Sipala mi je druga Dzonija crnog bez leda a sebi njenog druga Dzeka.

Ova dva drugara su izlazila kad su bili najpotrebniji. I pricale smo do ujutro, i dosle do zakljucka da je vreme da svojoj staroj novoj firmi zauvek kazem dovidjenja.

Istusirala sam se kod nje, u to vreme smo nosile isti broj (sad ne mogu na jednu nogu da navucem nejnu suknju)presvukla se i otisla na posao, kad sam usla u pusionicu momci sa kojima sam radila su nastavili da caskaju, dok su devojke jedna po jedna napustale prostoriju. Kad smo ostali ja i oni “moji muskarci” ispricala sam im sve i saopstila odluku, a onda sam dozivela jos veci sok, kada su mi rekli da se strpim mesec dana i koristim odmore, jer i oni odlaze ali u svoju firmu, a i onako su planirali da me pozovu kad se srede, sad mesec dana ranije nije strasno.

I tako sam ja konacno otisla iz firme koja mi je dala puno, dala mi je prijatelje, pokazala kakvo zlo ljudi mogu da budu, kako ti se smeskaju a pikiraju kako da ti podmetnu nogu.

Kada sam otisla po radnu knjizicu nisam im se ni javila, niti pozelela da bilo koga od njih vidim. OStavila sam i ovu pricu iza sebe.

Napolju je bio poslednji dan avgusta a ja sam se uputila na novo radno mesto, sunce je sijalo i bilo je toliko divno, ma sve je bilo divno. Za vikend idem kod njega u kasarnu, a onda jos 5 dana i on konacno izlazi iz vojske :) 

Add comment april 1st, 2009 twinitwin

odlazim, vacam se i odlazim

prva ljubav, kako se desila, tako se i razdsila, bio je to period neke tuge, knedle u grlu, suzama na gotovs i novim ljudima. Kako je rukovodstvo skapiralo da im prosek godina prelazi 50 resili su da podmlade firmu, te je u naletu doslo 10 tak mladih ljudi, pa je prijatno ispijanje kafe uz po koju rec utehe i pozivi na zurke su ubrzo poneli u zaborav tugu, pa je ponovo krenulo da sija sunce.

Posto smo svi shvatili da smo postali velika pretnja vecini, tako smo se i drzali zajedno i nismo dozvoljavali da neko umesa prste sa opaskama, insinuacijama i slicnim glupostima, bio je to nas mali svet, gde smo se uz osmeh razumeli. O da svi smo bili razliciti, verovatno se nikada ne bi ni zdruzili da se nismo nasli u isto vreme na istom mestu, ali poneseni situacijom trazili smo samo ono najbolje svakome od nas. Dosla je i druga i treca ljubav i moja i njihova, zajedno smo se radovali i kad je prvi od nas dobio jedno dete, a onda polako su oni malo stariji postajali roditelji, plate opet vise nisu bile dovoljne za izdrzavanje malih guza, pa je i ova ekipa krenula u svet, samo ovoga puta krenula sam i ja.

Otisla sam u Rusiju, prvi put, daleko, dugo, mislim da je to bio drugi put da se sebe secam da sam sela u avion, a u tom trenutku sam znala da cu se u avionima uskoro osecati kao kod kuce. Ne znam da li sam ja takva, ali nekako su uvek ljudi s kojima sam radila i sa kojim radim puni neke pozitivne energije, posebno tamo kad si oslonjen jedan na drugog, a mozes sebi da priustis da udjes u radnju i kupis hranu a da ne pitas za cenu, tuzno, znam, ali 93-ca je duboko ostavila tragove na svima nama.

Uzivali smo u setnjama posle posla, a ja sam nekako znala da je ljubav koja je ostala  Beogradu resila da ostane ljubav iz Beograda, sve smo se redje culi, meni su malo cesce tesko padale misli da to nije bilo to, 25-ta mi je bila tu, zelela sam bebu i stabilnost, a svakim danom mi je ovo sve dalje bilo, ali sam ovoga puta umesto knedlama u grlu i suzama tugu lecila ucenjem, skupljanjem informacija koje su mi i sad jako bitne. Nisam bas mnogo obracala paznju na to kako izgledam, jer sam uglavnom bila u kombinezonima na gradilistu, ali sam sa svakom novom turom radnika razmisljala sta me odmeravaju, proveravala sam zube da mi nesto nije ostalo, skidala mrve.

Ogledalo i ja se nismo nikada bas nesto voleli, pa nisam nista ni primecivala.

Posle godinu dana istekao je moj ugovor i ja sam resila da se vratim u Beograd koji mi je nedostajao. Sletela sam na Surcin i duboko udahnula vazduh, osmeh mi nije silazio sa lica. Videla sam moje koji su me gledali kao da sam pala sa marsa. O da imala sam kompletan kozmeticki tretman svake nedelje, manikiri, frizeri, ma sve sto nisam mogla sebi da priustim u Bg tamo je bilo dostupno, jeftino.

Dosla sam kuci, a na telefonu je stajala poruka onog nekog zaboravljenog da mi je rezervisao sto za drustvo ako smo raspolozeni. O da bila sam raspolozena i za muziku i za drustvo a napokon sam iamala i para da ne razmisljam koliko cu sokova popiti

O bila je to luda, luda noc, igrala sam do iznemoglosti i radovala se kao malo dete sto imam tako dobre prijatelje oko sebe, i on koji me je gledao kao da sam jedina zena na splavu.

U prolazu do toaleta pogledala sam se u ogledalo i zapanjila se jer sam bila duplo manja nego sto sam se zadnji put pogledala na tom ogledalu, napokon sam bila riba, a po pogledima oko sebe zakljucila sam da me nisu samo njegove oci pratile, bilo ih je ali su samo njegove bile vazne.

U staru firmu sam se vratila bez problema, malte ne su me zvali na aerodromu da mi ponude posao, i prihvatila sam, i sve je opet doslo na svoje mesto. Ja sam postala malo cenjenija u firmi jer je ispalo da sam znanje itekako dobro koristila.

Podmukle poglede sam ignorisala, osluskivala price i sa nekim ljudima koji su bili tu jos uvek se slatko smejala jer se apsolutno nista nije promenilo, samo je ljubomora rasla.

Planovi su ostali planovi onoga dana kada su mi njegove oci rekle da one ne zeli decu, ne nisam ja bila u pitanju, on je zeleo mene, ali ne i moje snove, njemu su deca bila teret, nepotrebno breme, tiho smo se razisli, sa tugom, oboje.

A meni je stigao poziv po preporuci da se vratim u Rusiju, ista zemlja probrana dobra ekipa i odlicna plata. i otisla sam i ovoga puta nisam pitala na koliko, ustvari ja nista nisam pitala, zelela sam da pobegnem od sebe.

Za 3 dana sam bila u avionu, nisam znala ni gde idem.

Add comment mart 21st, 2009 twinitwin

Nekada davno sam pocinjala svoje pocetke

Kada sam pre 20 godina zakoracila na svoje prvo radno mesto, mislila sam da sam dodirnula vrh svih ocekivanja.

Lepe osvetljene kancelarije, topla kafa na stolu, ljubazna sekretarica, jos ljubaznija sefica za rasporedjivanje kadra, doterana, nasminkana i pristojno obucena, onako kako sam ja zamisljala uspesnu poslovnu zenu. Otvori mi vrata propusti me i kaze sedi devojcice da vidimo gde cemo mi tebe…

A onda nonsalantno otvori fioku izvadi vinjace i sipa ga u cep pa ga u cugu isprazni, kaze valja se zbog virusa, mislim se koji virusi u julu, al ajde, da mi broj sobe u koji da se javim, ugovor o probnom radu a onda dohvati ono vinjace trgne opet iz cepa da se zalije ugovor, pa posto sam je odbila ona i za mene cugne jednu, pa se naparfemise onako da smrdi od kolicine da bi me ispratila, izadjem a sekretarica zacaklila, nasmesih se i krenem u potragu za kancelarijom, od jednog do drugog shvatih ja posle 2h lutanja da ja uopste nisam u toj zgradi vec u nekoj zgradici po strani, kazu nece ti da se dosele u glavnu zgradu nezdrava im atmosfera. Pomislim pored one nije ni cudo. Nadjem napokon kancelariju u njoj gomila nasmejanih mladih ljudi koji su obavljali svoj posao uz salu i smeh, opusteno oblacenje, razumevanje za ranije izlaske, pokrivanje za kasnjenje na posao, ma uklopila sam se sjajno, a da se radilo jeste, nekad i po celu noc ali kad imas dobru ekipu sve lakse ide.

Ali noseni trbuhom za kruhom, Dubai je primamljivo dozivao i nudio se sam, i da ne pitas, ali luda zaljubljena glava je odlucila da ostane na zemlji svojih predaka i prepusti se borbi za opstanak, ujedno je to znacilo i prelazak u onu novu lepu zgradu, i opet upoznavanje.

Ovog puta u grupi je bilo mnogo zena, za razliku od nasmejane mlade ekipe, upala sam medju zene koje su bile ostavljene zbog mladje, ili su imale primedbe na sve sto je vezano za muski rod, do tacke mrznje koja me je plasila. Sve mi je licilo kao da sam odjednom postala Ivica i Marica i sedim u kazanu dok 20 vestica mesa corbu koja se polagano krcka.

Tek poneki topli pogled saosecanja i tihi stisak ruke mi je davao nadu da i ovde ima ljudskosti, koja mi je bila preko potrebna kada uz jutarnju kafu budem palila kompjuter koji je tih davnih godina za vecinu predstavljao najgoreg neprijatelja i pokazivaca da je vreme kada su one pocinjale davno proslo, isto kao sto sam godinama kasnije shvatila da je mlado nasmejano i prosarano duginim bojama ustvari samo bio nelagodni podsetnik koliko je godina iza njih. Kasnije sam saznala da je i pre mene proslo skoro 10 godina od kada je u tim neko dosao.

Prvi dan je prosao, ja sam izmorena, utucena krenula do splavova iza Juge da popijem kaficu sa nekim dragim ljudima koji su svoj zivot zapakovali u dva kofera i krenuli negde dalje.

A da naravno sjaj sunca prve ljubavi mi nije dozvoljavao da vidim koliku gresku pravim, zaslepljena sam se pozdravljala sa njima i srecno im zelela mnogo lepih stvari i obilazaka i poseta i povrataka u nas lepi grad.

Add comment mart 18th, 2009 twinitwin

kad nekog mislis da znas

Pokusavam da se setim koliko je godina iza nas, koliko se mi to dugo znamo, ne ne poznajemo se, jer ja ne zelim da te poznajem. Brojim godine, pa mesece, pa dane, i pokusavam da se setim koliko je to vremena ostalo iza da bi ja danas shvatila ko si ti.

Mislila sam da nema veceg coveka od tebe, mislila da boljeg prijatelja nikada necu imati, za tebe je uvek postojalo objasnjenje, razumevanje, jer ti si bio iznad situacije, iznad svega, ti si bio neko kome sam verovala.

Nekad sam pomisljala da iza tvoje nezainteresovanosti za lepe zene postoji neka druga prica, a slatko si vrckao guzom, i previse brinuo da li ti je koza dovoljno nezna, ali ti nisi pricao o tome, ja nisam pitala, to je bilo tvoje.

Juce zelim da zaboravim, zelim da zaboravim da si ikada usetao u moj zivot, da si ikada negde postojao. Zelim da te proteram iz svoje proslosti, u sadasnjosti te nema, i nece ti nikada vise biti.

Ako ikada procitas ovo, na dete se ne dize glas ni ruka posebno noga, cak iako je boso, prljavo i cigansko, jer je dete i ima jedino poriv da prezivi, ako ne mozes da pomognes, okreni glavu i prodji, jer ni jedno dete nije zasluzilo da bude gazeno. 

Ti si svrseno proslo vreme

Kraj na kraju

Add comment mart 18th, 2009 twinitwin

Zasto sam prestala

Nekada sam znala izgubiti dane u atlasu, pronalazeci tackice koje sam povezivala sa legendom, koliko stanovnika je u tom gradu, a onda sam dobila atlas o zemlji ispod tig gradova.
Ooo kakvo je to bilo otkrovenje, nove i stare teorije, i sve su imale smisla. Svaka je u mojoj glavi dobijala svoju dimenziju, nekako je bilo suvise jednostavno, a zavirila sam i ispod povrsine okeana i spustila se na njegovo dno. Stvarala sam taj svet u svojoj glavi, kad zatvorim oci Havaji su nastajali i hladili se obicnom erupcijom podvodnih vulkana. POstavljala sam pitanja i vagala na svojim rukama da li se hladjenjem zemlje ona skuplja i otuda planinski venci i da li se prikloniti staroj (prataroj) skoli ili ovim novim naucnim otkricima, i promeni magnetizma zemlje. O da znala sam i koliko km ima u precniku, i kolika je zapremina, i koliko slojeva nas deli do jezgra, i zelela da prokopam rupu do Kine
A znala sam i o vremenskim prilikama, nekako je i ono iznad nas ono sto ne dodirujemo i ne vidimo, a bez njega nema zivota, o to me je tek bio nevidjeni adrenalin.
Citala sam i gutala, i kad sam otkrila internet mojoj sreci kraja nije bilo, sve sto sam pozelela da znam bilo mi je na dohvat ruke……
I iz nekog razloga sam u tom lutanju naletela sam na forum, krenuh da citam, i obzirom da mi je stomak bio vec vise nego primetan, naletela sam na gro informacija o bebama, majcinstvu, rasprodajama sa bebi opremom, i neprimetno je svaki moj odlazak na net zavrsavao na iscitavanju na pocetku, a onda i kuckanju i upoznavanju tih novih likova.
S vremena na vreme iz meni nepoznatih razloga je objavljivano da neko odlazi, otvara svoj forum, prepucavalo se, svadjalo, padale su teske reci i malo je reci da sam bila zbunjena,
nije mi bilo bas jasno kako, a jos manje zasto….
Posle dugo vremena sam jutros polse jedne od tih rasprava i zahuktavanja odletela na google i pronasla vulkane, i opet sam pronasla sebe u svim tim informacijama, tako jednostavno shvatljivim, i ne nisam se zadrzala na vulkanima, visegodisnje iskustvo me je naucilo kako da pronadjem mnogo vise nego ranije i evo me u svetskim cudima, malo cu posle odskitati do podvodnih grebena, pokusacu da nadjem da li je neko mozda postavio snimak, verujem da su ove godine donele nove teorije, i nove slike, nova otkrica, a ja cu uzivati u svakoj procitanoj reci

Ah da imam jos jedan zadatak koje mi je dalo moje malo dete, moram naci Tutankamona u zlatnim odorama i da joj prociam pricu o najmladjem tataronu koji je imao konje. Jos joj nije sve jasno tatatroni (faraoni) su jos uvek vezani za diznijevog Mojsija, ali mi se svidjaju njena interesovanja, a m

Add comment mart 2nd, 2009 twinitwin

rodjendan

Pre tacno 20 godina njene ruke su za mene mesile poslednju tortu, i knedla mi stoji u grlu. Svakoga dana osecam koliko fali, koliko nedostaje, prolaze godine, znam i nije onako strasno kao kad sam bila mala, ali je tuzno i dalje, prepuno tuge kad pomislim koliko bi se zbog mene radovala, koliko bi sebe davala.
I plasi me sto s godinama postajem kao ona, sto nemam vise reci, sto se prepustam. Plasi me sto sam ja sad u njenim godinama kada se samo jednog jutra nije probudila

A onda se setim svih onih zaboravljenih rodjendana u punoj kuci, ko ce se mene jos setiti.

A onda jutros cetiri male ruke me grle i stezu kao da im sve zavisi od toga koliko jako ce se priviti uz mene, i osecam kako me ispunjava radost, i znam da nije samo ovaj dan moj, svaki dan je moj, jer imam ono sto zelim. Uzivam u dodiru, a onda moram da krenem na posao, sa kog cu gledati da sto pre odem, da makar danasnji dan provedem sa tim pametnim glavicama.
I zaboravicu tugu, i ostavicu sve strahove iza sebe, jer sreca se desava sad u ovom trenutku i ne bih da je propustim.

Nadam se samo kada dodje noc cu biti toliko umorna da moj mozak nece izvlaciti secanja, od njih sam najvise umorna jer ih nema, a sto sam starija sve se vise pitam da li su ona plod moje maste

i svake godine sam bliza 40-toj, a da toga nisam svesna, osim kad napisem negde broj godina, ja sam odavno zaustavila vreme za sebe, nekada davno

3 comments januar 21st, 2009 twinitwin

gde li je

Praznici su se zavukli medju zidove, i docekala sam ih veselo, mozda previse kicasto i naglaseno, vise nego razocarana izborima ustvari jednim jedinim izborom. Borila bih se a vise ne znam kako, dizem ruke a onda ih opet vratim i drzim se one prvog utiska, a mislim vratice se sve kao nekad

a onda muzika, nova godina i ja se ne zeleci vracam na onu zurku koja me uzdigla do zvezda,tamo gde sam ja bila ja, gde sam shvatila da voli i zelim, i vrte se slike i osecanja.
Muzika se zavrsila i zaspala sam i osecala njegov dodir, samo me je dotakao, ni rec nije rekao, njegove oci su me pratile kao da sam jedna ustvari jedina na ovom svetu

i probudila sam se pored izbora koji sam napravila, i sve je nestalo, ostao je dodir na obrazu iz sna, a ja ne znam ni gde je ni sta je s njim, a mozda je i bolje, mozda bi se i san rasprsio, ovako jos uvek imam san u koji moguda odem

1 comment januar 12th, 2009 twinitwin

hmm, dugo me nije bilo

Sama a nisam sama, tuzna, a razloga za to nema, a opet je tako, i pitam se svakoga jutra sta se desava sa mnom, jesam li jos uvek ista ona zena devojka devojcica od pre par godina kada su sve tri cucale u meni i pazljivo birale trenutak da isplivaju.
Sad sam samo supruga i mama mene vise nema, nemam trenutak da zatvorim oci i setim se ludog provoda kada sam cele noci djuskala, nema vise besciljnog lutanja po gradu eto tako bez reda, i potrebe da polazem racune i nije mi zao sto je tako, ali mi je zao sto nema onog trenutka kad svog dragog cvrsto drzim za ruku i nestajem u njegovom pogledu, nema osmeha samo zato sto je on tu.
O da smejem se ja, moja decica su neiscrpan izvor radosti, ali nije to sve, ima mesta za jos, i nedostaje i gusi sto nedostaje i fali, ali odziva s druge strane nema, nema onog pogleda u njegovim ocima kada sam bila jedina zena na planeti, nema osecaja moci sto sam ja ta koja legne kraj njega, nema mene.
Lezim pored njega i cujem samo umoran sam laku noc i pitam se ko je ta koja mu ispunjava san, iako znam da sa njom nema nista i znam da nikada nece ni pokusati, jer je porodica svetinja, ali kad zatvori oci, osmeh mu je na licu, a ja sam sama, supruga i majka….

1 comment septembar 11th, 2008 twinitwin

pianja, gomilaju se u mojoj glavi, ne znam ni kuda bih krenula, ni gde bih stala. Malo sam se izgubila u ovom redosledu stvari, dogadjanja, ali sta je tu novo kod mene, moj zivot i tako nikada nije bio sredjena misao, a kamoli prakticno sproveden u delo

Tako bih rado odletela negde, sa svojim malim princezama, tako bih rado bila lepa i zgodna, i osecala se ponovo zivom. Dani mi prolaze, jedan se oduzi i traje kao vecnost, a onda shvatim da je jos jedna godina prosla.
Radujem se Novoj godini kao kakvo malo dete, planiram kakvi ce se paketici ove godine naci ispod moje jelke, zamisljam, kako cu od Nove godine sigurno na dijetu, i kako cu sigurno prestati da se trujem, zamisljam kako ce me od Nove godine opet voleti, i tesim se da ce se to opet desiti.
Do tada se radujem kada me cetiri male rukice zagrle i kazu mi Mama je najjepsa, i radujem se kad im kazem ja tebe volim, a one meni ja tebe vise, i tako u nedogled.
Usamljena sam u krevetu pored njega, a onda sam se setila i vise nisam usamljena sada smo nas tri na nekom drugom krevetu, u nekoj drugoj sobi i nikome ne smetamo, mazimo se i pricamo zlatnu ribicu do kasno u noc

Uh a one su nesto sto ne bih menjala. One su trenutak kada sam shvatila koliko imam ljubavi u sebi, one su moj raj na zemlji. One su moja uteha i moja dva srca

On pa ima nas na desktopu da se hvali kako mu je lepa porodica, ali tu se i zavrsava njegovo ucesce u nasoj maloj porodici. Nije od onih sto potrose platu, niti od onih koji jure zenske on je samo postao nezainteresovan i umoran da ima decu i zenu. Pokusala sam da pricam, ispalo je da zvocam, sad ni to ne radim, pokusala sam da se posvadjam, ne bih li ga prenula iz stanja melanholije, otisao je kod mame a ja sam ostala sa cetri zida i svojim demonima.
Otputovao je na nedelju dana i umesto da mi nedostaje, bar malo, kao nekad kad je odlazio, ja sam dozivala olaksanje, rasterecenje.
Zelela sam da se borim, zelela sam sve, ali nema vise kud, imam dve varijante ili da cekam da se osvesti i postane svestan koliko ima i koliko je u stvari bogat covek, ili da pokusam da ga ostavim da shvati sta moze da izgubi, ustvari ja vise nisam sigurna da li bi izgubio ista ili bi se mozda odmorio, da li bi shvatio?

Nisam ni sam a pametna sta je najbolje, no sutra je novi dan, bice sunca, a nadamo se i nekom lepom snegicu, pa da uzivamo

Add comment novembar 15th, 2007 twinitwin

pianja, gomilaju se u mojoj glavi, ne znam ni kuda bih krenula, ni gde bih stala. Malo sam se izgubila u ovom redosledu stvari, dogadjanja, ali sta je tu novo kod mene, moj zivot i tako nikada nije bio sredjena misao, a kamoli prakticno sproveden u delo

Tako bih rado odletela negde, sa svojim malim princezama, tako bih rado bila lepa i zgodna, i osecala se ponovo zivom. Dani mi prolaze, jedan se oduzi i traje kao vecnost, a onda shvatim da je jos jedna godina prosla.
Radujem se Novoj godini kao kakvo malo dete, planiram kakvi ce se paketici ove godine naci ispod moje jelke, zamisljam, kako cu od Nove godine sigurno na dijetu, i kako cu sigurno prestati da se trujem, zamisljam kako ce me od Nove godine opet voleti, i tesim se da ce se to opet desiti.
Do tada se radujem kada me cetiri male rukice zagrle i kazu mi Mama je najjepsa, i radujem se kad im kazem ja tebe volim, a one meni ja tebe vise, i tako u nedogled.
Usamljena sam u krevetu pored njega, a onda sam se setila i vise nisam usamljena sada smo nas tri na nekom drugom krevetu, u nekoj drugoj sobi i nikome ne smetamo, mazimo se i pricamo zlatnu ribicu do kasno u noc

Uh a one su nesto sto ne bih menjala. One su trenutak kada sam shvatila koliko imam ljubavi u sebi, one su moj raj na zemlji. One su moja uteha i moja dva srca

On pa ima nas na desktopu da se hvali kako mu je lepa porodica, ali tu se i zavrsava njegovo ucesce u nasoj maloj porodici. Nije od onih sto potrose platu, niti od onih koji jure zenske on je samo postao nezainteresovan i umoran da ima decu i zenu. Pokusala sam da pricam, ispalo je da zvocam, sad ni to ne radim, pokusala sam da se posvadjam, ne bih li ga prenula iz stanja melanholije, otisao je kod mame a ja sam ostala sa cetri zida i svojim demonima.
Otputovao je na nedelju dana i umesto da mi nedostaje, bar malo, kao nekad kad je odlazio, ja sam dozivala olaksanje, rasterecenje.
Zelela sam da se borim, zelela sam sve, ali nema vise kud, imam dve varijante ili da cekam da se osvesti i postane svestan koliko ima i koliko je u stvari bogat covek, ili da pokusam da ga ostavim da shvati sta moze da izgubi, ustvari ja vise nisam sigurna da li bi izgubio ista ili bi se mozda odmorio, da li bi shvatio?

Nisam ni sam a pametna sta je najbolje, no sutra je novi dan, bice sunca, a nadamo se i nekom lepom snegicu, pa da uzivamo

1 comment novembar 15th, 2007 twinitwin